Majčinstvo se oduvek uzimalo zdravo za gotovo, iz očiglednih razloga, dok je utvrđivanje očinstva kroz istoriju bilo uvek otvoreno pitanje. Pitanje utvrđivanja očinstva ima dugu istoriju razvoja. Sve do pojave super tačnih DNK testova 1980-ih, nije bilo načina da 100% budemo sigurni da je "bebin tata" zaista biološki otac, ali ovo svakako nije sprečavalo ljude da pokušavaju.
Tokom 1920-ih, naučnici su počeli da istražuju etničko i porodično poreklo putem određenih, tada dostupnih testova. Istraživači su naročito bili zaokupljeni mogućnošću da nauka može otkriti identitet nepoznatog oca, odnosno da razvije pouzdan test za utvrđivanje očinstva. U ovom periodu nastali su brojni pokušaji da se ustanovi metoda kojom bi ova analiza mogla biti precizno i nesumnjivo izvedena. Neki od ovih pokušaja su bili zasnovani na pseudonaučnim metodama, dok su druge metode imale više validnosti, ali su i dalje bile prilično proste i nepouzdane.
Svakako da je sa početka 20. veka najznačajniji bio pokušaj da se putem krvnih grupa odredi očinstvo. Naučnici su shvatili da su krvne grupe nasleđene biološki i da mogu predvideti krvnu grupu deteta na osnovu krvne grupe biološkog roditelja. Smatra se da je testiranje krvi za utvrđivanje očinstva bilo precizno u samo oko 15% slučajeva.
Tokom 30-ih godina prošlog veka naučnici su otkrili druge proteine na površini krvnih ćelija koji se mogu koristiti za identifikaciju. Ove klasifikacije i analize su se zasnivale na prisustvu specifičnih antigena koji su biološki nasleđeni, čime se pružala dodatna podrška u rešavanju upitnih bioloških odnosa. Međutim, preciznost koju su donosila ova ispitivanja je oko 40%, što znači da ni ova tehnika nije bila efikasna u rešavanju komplikovanih i upitnih bioloških odnosa.
.jpg)
Sredinom sedamdesetih naučnici su se fokusirali na tipizaciju tkiva i otkrili humani leukocitni antigen (HLA), protein prisutan svuda u telu osim u crvenim krvnim zrncima. Otkriveno je da bela krvna zrnca imaju visoku koncentraciju HLA. Takođe je otkriveno da postoji mnogo različitih tipova HLA, a različite vrste HLA su varirale između ljudi koji nisu biološki srodni. Zbog velike varijabilnosti HLA tipova među ljudima, HLA je mogao biti korišćen da bi se dobio odgovor na pitanje o biološkim odnosima. Preciznost ovakvog testiranja bila je oko 80%. Ovim testiranjima pokrenuta je upotreba genetičkog ispitivanja kako bi se omogućila identifikacija navodnog oca.
Otkriće pouzdanog DNK testiranja za očinstvo zaista je promenilo način postupanja u slučajevima utvrđivanja očinstva. DNK se genetički nasleđuje od oba biološka roditelja. Tokom 1980-ih laboratorijski naučnici mogli su testirati dve osobe na genetičku podudarnost koja bi pozitivno potvrdila biološko roditeljstvo sa 99,99 posto sigurnosti. Danas je upotreba DNK za dokazivanje identiteta postala uobičajena praksa. Vreme koje je bilo potrebno za dobijanje rezultata ovog testa bilo je između 10-14 dana.
Dinamičnim razvojem nauke danas smo u mogućnosti da ponudimo najsavremenije prenatalne testove za utvrđivanje očinstva, koje obavlja laboratorija u Americi, koja poseduje sve neophodne akreditacije. Sada je moguće pre rođenja deteta, a iz krvi majke (potpuno bezbedno za trudnoću) utvrditi da li je testirana osoba otac deteta.